У саставу Новог Сада налази се више засебних насеља, једно од њих је и Салајка. Салајка спада у најстарије делове града.

Границе Салајке су: са запада Кисачка улица, са истока Темеринска, а са севера канал Дунав – Тиса – Дунав. Постоји више претпоставки о пореклу имена Салајке, али ни једна није до сада нити  зaписана нити утврђена. Верује се да је назив Салајка изведен од назива једне улице у овом крају која се све до 1900.године звала Сала вермеђе утца. То је данас део Карађорђеве улице  од Косте Шокице до Шајкашке улице. По неким историчарима, већи део Срба Салајчана доселио се из жупаније Зала, Славоније и  Хрватске. Да би сачували спомен на стари крај, једна улица је добила такво име. Становници су поменуту улицу скраћено називали Сала,а временом изговарали Салајка. Назив је са улице пренет на читав крај и у употреби је више од 150 година.

Тачно време постанка насеља није утврђено. Према Томерлиновој карти Новог Сада из 1764.године Салајка још није била насељена. То је био баровит и плаван терен. Први становници градили су земунице и полуземунице да би касније зидали куће.Куће су биле од лошег материјала па су се лако рушиле. Изградња канала Дунав – Тиса – Дунав је за Салајку јако значајна јер је до његове изградње Салајка била стално плављена. На овој територији су углавном живели сточари и земљорадници куће су подизане за потребе сеоског становништва. Први становници су сточари Власи из Ердеља. Долазили су у ове крајеве пред крај XVIII века да тргују стоком па су неки од њих ту се и настанили. Временом су се мешали са српским становништвом и тако се посрбили. Данас Влаха скоро да ни нема а влашко порекло се види једино по презименима као нпр.Влајован, Влашкалић, Влалукин и др. Власи су чувени по гајењу волова за вучу и обради земље. Постепено су прелазили на земљорадњу. Салајчани су познати као чувени баштовани, повртари и бостанџије. По попису из 2011.године Салајка је имала око 6500 становника  од тога Срби  чине преко 80% становништва.