О НАМА
САЛАЈКА
У саставу Новог Сада налази се више засебних насеља, једно од њих је и Салајка. Салајка спада у најстарије делове града.
Границе Салајке су: са запада Кисачка улица, са истока Темеринска, а са севера канал Дунав – Тиса – Дунав. Постоји више претпоставки о пореклу имена Салајке, али ни једна није до сада нити зaписана нити утврђена. Верује се да је назив Салајка изведен од назива једне улице у овом крају која се све до 1900.године звала Сала вермеђе утца. То је данас део Карађорђеве улице од Косте Шокице до Шајкашке улице. По неким историчарима, већи део Срба Салајчана доселио се из жупаније Зала, Славоније и Хрватске. Да би сачували спомен на стари крај, једна улица је добила такво име. Становници су поменуту улицу скраћено називали Сала,а временом изговарали Салајка. Назив је са улице пренет на читав крај и у употреби је више од 150 година.
Тачно време постанка насеља није утврђено. Према Томерлиновој карти Новог Сада из 1764.године Салајка још није била насељена. То је био баровит и плаван терен. Први становници градили су земунице и полуземунице да би касније зидали куће.Куће су биле од лошег материјала па су се лако рушиле. Изградња канала Дунав – Тиса – Дунав је за Салајку јако значајна јер је до његове изградње Салајка била стално плављена. На овој територији су углавном живели сточари и земљорадници куће су подизане за потребе сеоског становништва. Први становници су сточари Власи из Ердеља. Долазили су у ове крајеве пред крај XVIII века да тргују стоком па су неки од њих ту се и настанили. Временом су се мешали са српским становништвом и тако се посрбили. Данас Влаха скоро да ни нема а влашко порекло се види једино по презименима као нпр.Влајован, Влашкалић, Влалукин и др. Власи су чувени по гајењу волова за вучу и обради земље. Постепено су прелазили на земљорадњу. Салајчани су познати као чувени баштовани, повртари и бостанџије. По попису из 2011.године Салајка је имала око 6500 становника од тога Срби чине преко 80% становништва.
И данас се становници као и некада баве углавном земљорадњом, повртарством и баштованством, а то им је једини извор прихода.
Салајка је плански грађено насеље. Првобитном урбанизацијом је имала 14 улица, а данас 32 улице и три трга. Куће на Салајци углавном приземне предвиђене за индивидуално становање.
Данас, се на територији Салајке граде зграде предвиђене за колективно становање. Урбнистичким планом је предвиђено да се изградњом „ брзе пруге“ Будимпешта- Београд, мења се изгед Салајке. Тако да ће у скорој будућности улица Коста Шокице постати булевар који ће повезивати Темеринску улицу са Булеваром Јаше Томић. Планом је предвиђена висока градња објеката који би у приземљу имали пословне просторе а остатак стамбени простор.
ОСНОВНА ШКОЛА У САЛАЈЦИ
Нови Сад, као насеље, под именом Рацко село, спомиње се први пут крајем XVII века, тачније 1694. године, а већ почетком XVIII , 1703. године помиње се у њему српска основна школа, која је као и друге вероисповедног карактера, а самим тим и под јурисдикцијом цркве. Школса традиција је веома јака још од самог почетка, а њен темељ је ударио бачки владика Висарион Павловић у првој половини XX века.
До оснивања основне школе на Салајци, Нови Сад је имао осам вероисповедних школа. Те,1911.године добија и девету, Салајачку . У свим тим школама, до тада,па и касније, била су мушка, женска и мешовита одељења, па чак и једно комплетно забавиште, што је било значајно за подизање предшколске деце код новосадских Срба, који су живели у хетерогеној средини, етничкој и верској. Градски Магистрат давао је субвенције за издржавање свим вероисповедним школама у Новом Саду, наравно, не свакој једнако. Најмање су добијале српске, можда зато што их је било највише, али је било и других, скривених, политичких разлога. Потреба за школом на територији Салајке се јавила, из разлога што су школе у неки деловима града, где је била јача српска средина, биле пренатрпане децом, што је случај и са Николајевском школом. Тако је половином јула 1911.године на ванредној скупштини Црквене општине представљен план и прорачун за градњу нове школе у Салајци. Изградња је започета у другој половини августа исте те 1911.године,а завршена идућег јуна. У то време,пред први светски рат Угарске државне власти покушавају да веоисповедне школе петворе у држвне као би помогли мађаризацији. Отпор је био велик, не само код Срба , него и других не мађарских народа, те магистрат доноси одлуку да се ликвидирају вероисповедне школе јер су скупе за издржавање и представљају порески терет за грађанство. Предложено је да се неким школама,укине општинска донација, а то се односи и на школу у Салајци, како би јој се још на самом почетку њеног рада онемогућио сваки рад. До укидања ове установе није дошло, нити јој је помоћ укинута. То питање је стално одлагано, ова установа је била трн у оку тадашњим властима јер је основана и подигнута на упорно залагање тадашњих Срба, присталица Јаше Томића и његове Радикалне странке. Она је била природни наставак политике Светозара Милетића, великог борца за национална права и демократске слободе свих народа у оквиру Хабсбуршке монрхије, а посебно у Краљевини Угарској, на чијој је територији Нови Сад и био.
Изглед школске зграде 1912.г.
Свечано отварање ове школе је на дан Мале Госпојине, 21. Септембар 1912. године, уз присуство многих Салајчана и других Новосађана. Школа почиње да ради са два учитеља, оба разреда су бројала по 32 ученика, а одељења су била мешовита.
Школсе 1912/13. године отворена је и „ Пофторна школа“ која је радила два пута недељно, а могли су је посећивати свршени ученици IV разреда са друге градске територије.
Школске 1920/21.године повећао се број ученика , две постојеће учионице више нису могле задовољити потребе за наставу па је донета одлука да се стара приземна зграда дозида , да јој се дода спрат са две сале, степеништем, ходником и две мање просторије. Половином 1922.године је ово урађено, а од 1924/25 се отвара пети разред, односно „ I виши разред“ као обавезан у школи.
До 1935/36 настава је била целодневна, а од тада полудневна.
У школској 1945/46 години је било пет одељења са шест разреда од I до IV разреда и једно одељење забавишта.
Фебруара 1946.године школа добија назив „ Вук Караџић“.
Број одељења се повећавао , као и број деце тако да је 1958.године забавиште је добило нову управу, а школа нове учионице. Те, 1957/58 у школи ради 33 одељења у три смене и планирано је још 33 одељења због повећања броја ученика. Тако се школа претвара у осмогодишњу, изграђен је типски павиљон са четири учионице. Прерастањем школе у осмогодишњу, школа има 8 одељења нижих , 6 одељења виших разреда и 2 одељења забавишта. Број одељења се мењао, растао, тако је школсе 1960/61 школа радила у три смене и бројала 643 ученика. Током 1962. Године је адаптирана једна проторија за радионицу општетехничког образовања, једна учионица је преуређена за кабинет хемије.
Број одељења се и даље повећава, тако 1967/68 је било 8 одељења нижих и 10 одељења виших разреда, што је и највећи број одељења у историји наше школе. Након тога број одељења једно време стагнира на 8 нижих и 8 виших разреда, да би школске 2010/2011.године број одељења опао на 8 нижих и само 7 виших разреда, али већ идуће 2011/2012.г. школа опет броји 16 одељења и то по 8 млађег, дносно старијег узраста.
Од школске 2015/16 г. Уписујемо по три одељења првог разреда.
Данас, школске 2022/2023.школске године школа има укупно 22 одељења и то 12 млађег а 10 старијег узраста. Школа данас има 490 ученика.
Школа „ Вук Караџић“ ради у четири објекта, и то : главна школска зграда ( која је од самог формирања), павиљон , фискултурна сала и кухиња са трпезаријом.
ГЛАВНА ШКОЛСКА ЗГРАДА
ПАВИЉОН
КУХИЊА СА ТРПЕЗАРИЈОМ
ФИСКУЛТУРНА САЛА
Од школске 2019/20.г. школа је укључена у пројекат“Обогаћен једносменски рад“.